U zivotu je kao na maskenbalu: kad svi skinu maske, veselje prestaje

Cesto razmisljam o svim ovim ljudima koji se oko mene nalaze. Da li je svako od njih zaista onakav kakvim se predstavlja, da li medju njima ima dvolicnih i mnoga druga pitanja koja mi se sama namecu. Koliko zapravo mozemo biti sigurni da poznajemo ljude oko sebe? Sta ako svako od njih ima neku masku koju ponosno nosi?

Vise puta sam slusala o tome kako nije sve onako kako izgleda i da svi zele da zive zivot kao na filmu. Iz tog razloga postaju neko drugi, neko ko mozda nikada ne bi ni bili, ali eto zele da se uklope u okolinu. Zele da zive zivote drugih, ali ne shvataju da tako obmanjuju sebe jer na kraju dana kada legnu sami sa sobom u krevet oni vrlo dobro znaju pravu istinu.

I tada istina gubi svoju vrednost jer postane gorka i nemilosrdna. Uvek sam se pitala odakle ljudima snaga da glume ono sto nisu, da se vesto kriju iza maske koju su sami sebi stvorili.

To je pregrst maski, od onih da ste dobar covek i da zelite svima da pomognete do toga da ste bezobrazni i bez volje da imate prijatelje. I kada gledam sve to, mi se zaista nalazimo na maskenbalu. Ali sta se desava kada padnu te maske? Jer da se razumemo, istina je mozda spora ali pre ili kasnije mora da se pokaze.

Sta se dogodi kada covek koga si smatrao prijateljem zapravo to nije, kada saznas da tvoj komsija zapravo i nije tako prek covek, samo ima tesku zivotnu pricu? Kazu da kada svi skinu maske veselje prestaje. I zaista jeste tako, ali ne zato je zabavno i lako nositi ih vec zato sto noseci njih kreiramo nesto sto ne postoji. Stvaramo sebi svet koji mi zelimo. Svet u kome je sve ruzicasto, veselo i bas onakvo kakvo mi zelimo. I ko se ne bi radovao takvom zivotu?

Ali kada maske padnu, to je zapravo zivot. To je istina, ma kakva ona bila, a ona sama po sebi nikoga ne veseli nesto narocito. Istina ume da bude teska, a ljudi cesto zele da pobegnu u neki svoj svet od nje i ne shvataju da tako lazu sami sebe. Majka mi je oduvek govori da je bolja istina kakva god da je, nego hiljadu lazi koje bi je sakrivale. Ako bih morala da izaberem nekoga ko najteze nosi masku to bi bio svakako neko ko je jako nesrecan, a zeli da to predstavi drugacije. Lazni osmeh, stice se utisak da glume sve. Od zainteresovanosti za druge do savrsenog zivota na Fejsbuku. Zivimo u drustvu kada se ne prasta razlicitost ni zato sto mozda imas neku manu i ljudi zele da se uklope u tu masu. Ocekivanja su previsoka. Budi najbolji u skoli, lepo se obuci, lepo izgledaj- zahtevi se samo nizu. I posto je nemoguce ispuniti previsoka ocekivanja ljudi se pretvaraju da su nesto sto nisu. I oni tada postaju glumci. Glume nesto sto ne pripada njihovoj licnosti i nesto sto nikada nisu bili. A zbog cega? Samo da bi ih neko potapsao po ramenu i primio u "visoko" drustvo.

Ja ne zelim da moje veselje bude lazno i pod maskom. Zelim da se sa svojim prijateljima radujem i stvaram svoj svet koji kakav god da je, on je moj. Mozda nekada nije najlepsi ali to ne znaci da nece biti. Sa pretvaranjem prestajemo kad prihvatimo sebe. Sto smo iskreniji prema sebi, bicemo iskreniji i prema drugima. Sto bolje i realnije vidimo sebe, to ce i slika koju predstavljamo drugima biti realnija. I nece nam biti potrebna nikakva maska niti laz. A zamislite samo to? Zar zivot bez maski i lazi nije vec sam po sebi srecan zivot? Ja bih rekla da jeste.