Rukom pisano

Cesto razmisljam o svim ovim ljudima koji se oko mene nalaze. Da li je svako od njih zaista onakav kakvim se predstavlja, da li medju njima ima dvolicnih i mnoga druga pitanja koja mi se sama namecu. Koliko zapravo mozemo biti sigurni da poznajemo ljude oko sebe? Sta ako svako od njih ima neku masku koju ponosno nosi? Vise puta sam slusala o tome kako nije sve onako kako izgleda i da svi zele da zive zivot kao na filmu. Iz tog razloga postaju neko drugi, neko ko mozda nikada ne bi ni bili, ali eto zele da se uklope u okolinu. Zele da zive zivote drugih, ali ne shvataju da tako obmanjuju sebe jer na kraju dana kada legnu sami sa sobom u krevet oni vrlo dobro znaju pravu istinu. I tada istina gubi svoju vrednost jer postane gorka i nemilosrdna. Uvek sam se pitala odakle ljudima snaga da glume ono sto nisu, da se vesto kriju iza maske koju su sami sebi stvorili. To je pregrst maski, od onih da ste dobar covek i da zelite svima da pomognete do toga da ste bez...

           Koliko puta sam samo cula druge kako govore "Dela, a ne reči." Isto toliko puta sam i sama to izgovorila da sam pocela da se pitam da li zaista dela vrede vise od reci i onoga sto mislimo? I koliko ono sto mislimo moze uticati na nase postupke?             Sve nase misli ostaju samo to ukoliko ih ne sprovedemo u delo. Postoji puno toga o cemu razmisljam kada sam sama, ali o tome niko nista ne zna. I ne treba da zna, to je moja oaza u kojoj ja imam potpunu kontrolu nad samom sobom. Mislim o svemu. O svojim prijateljima, roditeljima, njihovim postupcima, ali i mojim isto tako. Razmisljam kako bih se ponasala u buducnosti, kako bih gradila svoj zivot, verujte covek kada je sam puno misli. Ali onda shvatim da ce svo to razmisljanje imati poentu jedino ako ga sprovedem u delo. Ljudi oko mene ne mogu znati o cemu ja razmisljam. Isto tako to ne mogu znati ni ja za druge, iako bih jako volela da mogu da procitam mis...